Ski Trip | Vallee Blanche - naš put kroz ledeno doba

Vesti » Ski Centri » Vallee Blanche - naš put kroz ledeno doba

Hiljade skijaša iz celog sveta svake godine dolazi u francuski ski centar Chamonix da bi uživalo u najpoznatijoj of-pist ruti na planeti – čuvenom Vallee Blancheu. Zato mala ekspedicija Ski Tripa nije imala dilemu: suludo bi bilo propusti ovu jedinstvenu avanturu.

Jer, ako želite da doživite pravo ledeno doba, onda je putovanje dvadesetak kilometara dugačkom „Belom dolinom“ idealna prilika za tako nešto. Već na početku ovog neverovatnog doživljaja čekala nas je gondola koja iz Chamonixa vozi do podnožja Mont Blanca, do spektakularne „čuke“ Aiguille Du Midi na 3842 metra. U kabini je atmosfera kao iz beogradskog gradskog prevoza, doduše, umesto sa iznurenim radicima i brbljivim đacima, tiskamo se sa skijašima i borderima iz celog sveta. U ušima nam odzvanja engleski, japanski, norveški...Ova žičara, sagrađena 1955. godine, dugo je držala rekord kao najduža na svetu, a još uvek ima najviši vertikalni uspon.

Dok se približavamo Aiguillle Du Midiju pokušavamo da shvatimo kako i na koji način su Francuzi povezali toliku razliku u nadmorskoj visini, ali nam to jednostavno ne uspeva. Od proređenog vazduha pomalo nam se vrti u glavi, a čini se da Mont Blanc možemo da dohvatimo rukom. Neizvesnost prouzrokovana pričama o nastradalim skijašima i bodrerima koji su zatrpani lavinama ili su završili u glečerskim rupama uporno nas proganja. Da li je trebalo da angažujemo profesinalnog vodiča?

Na vrhu nas čeka neprijatno spuštanje niz koziju stazu do početka skijaške rute, a sam pogled niz planinu oduzima nam dah. Pad bi značio sigurnu smrt i zato se grčevito držimo za konopce i jedva čekamo da se domognemo sigurne deonice. Svaki korak je mali i odmeren, a spuštanju, čini se, nema kraja.

„Uh dobro je, samo da smo ovo preživeli, ali šta dalje?“, vrzma nam se po glavama. Čim smo stali na skije, nekako smo se osećali sigurnije. Na početku smo veoma oprezni jer je glečer prepun rupa koje se ne vide dobro, a mogu da budu kobne jer su neke duboke i više od pedeset metara.

Zato pratimo tragove skijaša ispred nas i koliko-toliko pokušavamo da držimo siguran kurs. Sama ruta nije toliko zahtevna, mogu da je prođu i rekreativni skijaši, ali svako iskakanje van trase može da donese silne probleme. Posebno u gornjem delu, gde je preovlađivao dubok sneg. Tu se dobro snalaze oni sa širokim skijama, popularnim lopatama, dok ovi drugi često padaju.

- Auh, kako sam pao, polomio sam sendvič – dere se naš drugar Džoni, dok se valjamo od smeha.

Uz šalu je sve nekako lakše. Uživamo u snegom i ledom okovanom krajoliku. Kad je Bog stvarao Zemlju, mora da mu se upravo na ovom mestu probušio džak sa stenama. U daljini vidimo planinarski dom od kamena, napravljen još polovinom prošlog veka. A kako je uopšte sagrađen u ovoj divljini, nismo mogli da dokučimo. Konačno predah!

Tu se praktično završava glečer i počinje ogromna dolina Mer de Glace, ili u prevodu More leda, nastala povlačenjem snežnog pokrivača usled globalnog zagrevanja. S nevericom konstatujemo da se glečer poslednjih godina drastično smanjio i da će za desetak godina ovde, umesto snega, biti goli kamen.

Ali, tu nije bio kraj našim „mukama“ jer trebalo je preći i teren prepun hupsera. Iako iscrpljeni od višečasovnog putovanja na skijama, uspeli smo da ga savladamo. Na kraju, još jedan ispit kondicije. Više od 300 stepenica vodi ka gondoli koja će nas prebaciti do voza za Chamonix. Crpimo poslednje atome snage, ali osećaj je neopisiv. Prošli smo Vallee Blanche i ostali živi! Vadimo hladno pivo iz ranca. Živeli! I da, Jetija nismo videli.